Položaj žena i stanje ženskih prava u Srbiji

Žene, a posebno deca, su najranjiviji članovi društva s najmanjim uticajem u društvu, bez  jakih mehanizama  za delovanje, s najvećim procentom stradanja naročito u konfliktnim vremenima. Zato država mora stvoriti mnogo bolje i efikasnije mehanizme kojim bi štitila njihov interes i poboljšala položaj u društvu.

 Uvod

Veliki nemački pesnik, filozof i humanista Johan V.  Gete, u razgovoru sa svojim prijateljem i sekretarom J.P. Ekermanom, jedno je prilikom rekao: ..“.. Nije dobro da je čovek sam, a naročito ne treba da radi sam..“,..“u osnovi mi, smo svi kolektivna bića ma kako da se postavimo. Jer kako je malo to što imamo i što nazivamo svojim vlasništvom u najčistijem smislu! Mi svi moramo da primamo i učimo , kako od onih koji su bili pre nas tako i od onih koji su s nama. Čak ni najveći genije ne bi daleko došao kada bi hteo da stvori sve sopstvenom snagom..“

U tom smislu današnji položaj i uloga žene u savremenom evropskom društvu, kao i kod nas na Zapadnom Balkanu, produkt je viševekovne borbe i ogromne lične energije koju su pojedinci i pojedinke predale i utkale u kolektivno biće da bi ostvarili projektovani cilj.

Cilj je jednakost.

Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena ( Ujedinjene nacije, CEDAW 1979.)

Prvi put u istoriji ljudskog društva medjunarodna zajednica je,  kroz organizaciju Ujedinjenih nacija na Generalnoj Skupštini održanoj decembra 1979. godine, donela Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW), smatrajući da je potrebno i neophodno dodatno regulisati i obavezati Države članice da udvostruče snage radi ostvarivanja ženske ravnopravnosti.

Navodeći načine i mehanizme koji se preporučuju za eliminaciju dikriminatorskog položaja žena ukazuju na sam izvor nejednakosti : društvene i kulturne običaje, porodično vaspitanje i predrasude koje su iz njih proistekle.

Osnove delovanja vide, pre svega, u suštinskoj promeni ova četiri elementarna izvora i rasadnika diskiriminacije.

„Države članice preduzimaju sve podesne mere:

 (a) radi izmene društvenih i kulturnih običaj a u pogledu ponašanja muškaraca i žena da bi se otklonile predrasude, kao i uobičajena i svaka druga praksa zasnovana na shvatanju o inferironosti ili superiornosti jednog ili drugog pola ili tradicionalnoj ulozi muškaraca, odnosno žena;

(b) da porodično vaspitanje obuhvati i pravilno shvatanje materinstva kao društvene funkcije i priznanje zajedničke odgovornosti muškaraca i žena u podizanju i razvoju dece, podrazumevajući da se u svim slučajevima mora, pre svega, voditi računa o interesima deteta.“ (Član 5 Konvencije)

Prošlo je zamalo tri decenije od usvajanja Konvencije UN o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena kao i njene ratifikacije od strane bivše SFRJ, a da naša država nije skoro ništa značajnije činila u  pravcu promene položaja žena u društvu.

Jedan od pokazatelja je i zaključni komentar  u Izveštaju od 2007. godine sačinjen od strane Komiteta UN za praćenje i kontrolu primene CEDAW-a , kojim se ocenjuje aktivnost Republike Srbije na primeni ove Konvencij. U njemu se pozdravlja napor države u izmeni ključnih zakona i formiranje institucionalnih mehanizama za uspostavljanje rodne ravnopravnosti, ali se izražava i zabrinutost što država Srbija ne primenjuje Konvenciju u punom smislu što ukazuje na to da njoj eliminacija diskriminacije i rodna ravnopravnost nisu prioritet. Do tog momenta Republika Srbija nije donela ni Zakon o rodnoj ravnopravnosti.

Dve godine nakon ovog izveštaja Republika Srbija, pored Zakona o rodnoj ravnopravnosti, donosi i Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapredjenje rodne ravnopravnosti (2009), a odmah potom i Akcioni plan za sprovodjenje te strategije za period od 2010 do 2015.

Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i unapredjenje rodne ravnopravnosti (Republika Srbija 2009.) 1#

            Nacionalnom strategijom i Akcionim planom targetirana su četiri zadatka koja bi trebala biti ispunjena do kraja 2015. godine :

• Promovisanje ravnopravnosti medju polovima i veća prava žena (ekonomska nejednakost da se prepolovi do 2015.)
• Povećanje zastupljenosti žena na svim nivoima političkog odlučivanja na kvotu od najmanje 30% ( isto do 2015.)
• Stvaranje sistemskih pretpostavki za ostvarivanje rodne ravnopravnosti (donošenje nacionalnih akcionih planova jer taj cilj nije bio realizovan do 2008.)
• I poslednje, ali ne manje važno, da se razvije sistem zaštite žena žrtava nasilja i sistem prevencije nasilja nad ženama (sa projektovanim rokom do 2015.)

Prema statistikama državnog zavoda ( podaci iz decembra 2009. godine), u odnosu na ukupan broj stanovnika (teritorija uže Srbije i Ap Vojvodine) 51,36 % populacije čine žene.

Njihova zastupljenost u javnom životu je stoga još uvek nesrazmerno mala jer iako je propisima predvidjena kvota od najmanje 30% nakon parlamentarnih izbora u maju 2008. godine zastupljenost u najvažnijoj državnoj instituciji – skupštini je bila svega 22,4%. Situacija se popravila nakon parlamentarnih izbora sprovedenih 2014. kada je učešće žena u Narodnoj skupštini povećano na 33%. No, ustaljena i nesretna praksa je da se nakon sprovedenih izbora broj žena u skupštinskoj vlasti smanjuje ako dodje do promene nositeljke mandata jer nije predvidjena zakonska obaveza da na to mesto dodje sledeća po redu žena koja je bila na izbornoj listi.

Ekonomska nejednakost je još očiglednija jer prema podacima iz 2011.godine u odnosu na ukupan broj stanovnika samo je jedna trećina žena ekonomski aktivna za razliku od muškaraca od kojih je jedna polovina ekonomski aktivna.

____________________

1# Republika Srbija je donela i novu Nacionalnu strategiju za rodnu ravnopravnost za period od 2016-2020

U periodu od 2010. do  2014. godine primetno opada broj zaposlenih žena u odnosu na zaposlene muškarce ( razmera 1:2).

Dakle, ekonomska nejednakost se ni u kom slučaju nije prepolovila, kako je AP za sprovodjenje strategije proklamovano i za čim se težilo. Teret i posledice, još uvek aktuelne, svetske ekonomske krize u najvećem delu snose upravo žene.

Poslednji zadatak zacrtan Akcionim planom koji je, čini se, bio najzahtevniji, da se razvije sistem zaštite žena koje su žrtave nasilja kao i prevencija nasilja nad ženama nije sveobuhvatno i sistemski rešavan pa stoga nije imao pozitivne rezultate ni do kraja zacrtanog perioda.

Treba napomenuti da je Republika Srbija donela i Strategiju spečavanja i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima (2011- 2015).

Ona se bazira na nekoliko medjunarodnih dokumenata, koje je usvojila I ratifikovala Narodna skupština R. Srbije (odnosno pre nje skupština bivše SFRJ), od koji su najvažniji: UN deklaracija o ljudskim pravima (1948), CEDAW (1979), Deklaracija UN o eliminisanju nasilja nad ženama (1993), Konvencija UN o pravima deteta (1989), Pekinška deklaracija I Platforma za akciju (1995), kao I nekoliko preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope donetih u cilju sprečavanja I suzbijanja nasilja u porodici I partnerskim odnosima.

 

Nacionalna strategija sprečavanja i suzbijanja nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima (Republika Srbija 2011-2015)

Tvorci ovog važnog državno strateškog dokumenta navode da je Strategija..” inicijalni i usmeravajući dokument od primarne važnosti za izgradnju sveobuhvatnog i kvalitetnog sistema za sprečavanje I suzbijanje nasilja nad ženama I žaštite žrtava..”..

U tom sistemu važnu ulogu imaju: Centar za socijalni rad, Ministarstvo unutrašnjih poslova I pravosudje. Njihova sprega I medjusobna komunikacija treba da bude kontinuirana I sinhrona, ali na žalost to često nije slučaj.

No, pre iznošenja suštinske kritike postojećeg sistema valjalo bi se vratiti u nedaleku prošlost.

Naime, pre donošenja Porodičnog zakona (2005. godine) zakonodavac nije uopšte prepoznavao , a rekla bih ni priznavao, postojanje nasilja u porodici I partnerskim odnosima. Takvo nasilje je bilo skriveno, prećutkivano,  nepriznavano I zataškavano.

Porodični zakon, kroz član 197. st. 1,  definiše pojam i čin porodičnog nasilja videći ga kao svaku radnju fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog zlostavljanja odnosno ono ponašanje koje ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo jednog člana porodice od strane drugog člana. Pod nasilje podpada i svako vredjanje, drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.

Zakonom je ujedno regulisan i poseban postupak radi zaštite od porodičnog nasilja i naložena je hitnost postupanja, a predvidjene su i mere zaštite od nasilja koje se izriču u postupku.

Mere zaštite od nasilja imaju najviše smisla i efekatne su  dok nasilje nije poprimilo teže oblike ili u tzv. fazi primirja. Njihova suština je u privremenom ograničavanju slobode kretanja i boravka počinioca nasilja odnosno nasilnika.

Svaki učesnik u državnom sistemu zaštite žrtve kao i suzbijanja i sprečavanja nasilja nad ženama ima tačno propisan protokol o postupanju i prošao je obaveznu profesionalnu i stručnu obuku.

No, u praksi se javljaju konkretni problemi koji nastaju bez obzira na pozitivno pravnu regulativu.

Najčešće dolazi do nesuglasica kada jedan od učesnika ne poštuje protokol o postupanju, nalazeći izgovor da radnje,  koje  mu nalaže protokol, nisu obavezne pa se protokola ne drži i ne poštuje ga.

Takodje, često jedan od učesnika smatra da odredjena vrsta postupanja ne spada u njegovu nadležnost i upućuje potencijalnu žrtvu na drugi držani organ koji je, takodje, učesnik u postavljenom sistemu zaštite i suzbijanja nasilja.

Pošto je zakonodavac izostavio sankciju za državne organe, koji su učesnici u ovom sistemu zbog nepostupanja, oni sami odlučuju u svakom pojedinom slučaju da li će se držati protokola ili ne.

U ovakvim situacijama najteže posledice snosi žrtva nasilja jer se teži slučaj nasilja najčešće usled toga i desi. On, nažalost, po pravilu  ima smrtni ishod.

Dakle, učesnici u sistemu zaštite i suzbijanja nasilja moraju da reaguju složno i sinhrono, da poštuju propisane protokole da bi se zaista sprečilo ili bar suzbilo nasilje u porodici i partnerskim odnosima.

Takodje, od izuzetne je važnosti i neophodno je sprovoditi, pod okriljem države, adekvatnu medijsku akciju koja pre svega podiže svest cele društvene zajednice tako što iznosi i popularizuje činjenicu da nasilje u porodici nije ni privatna stvar jedne porodice niti je društveno prihvatljiva, a posebno da niko ne može pod okriljem prava na privatnost porodičnog života nekažnjeno vršiti krivična dela pogotovo ne ona sa elementima nasilja.

Porodično i partnersko nasilje mora postati zajednički problem koji se tiče celokupne društvene zajednice da bi sistemska zaštita dala pozitivan učinak i vidno smanjila ovu tešku društvenu devijaciju.

Očigledno su identične kritike i zapažanja zakonodavni organi Republike Srbije uzeli u obzir prilikom donošenja prvog specijalnog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici (decembar 2016) čija je primena predvidjena od 1.juna 2017. godine.

Smatram da je donošenje ovog zakona istorijski čin i civilizacijski pomak načinjen od strane zakonodavnih organa Republike Srbije u borbi za zaštitu žrtava nasilja.

Nemajući dovoljno prostora, zbog širine teme, kratko se osvrćem na zakonske novine odnosno nova zakonska rešenja.

Zakon koristi  termin „žrtva“, a ne „oštećeni“; žrtvi priznaje pravo na besplatnu pravnu pomoć i daje svaku moguću podršku uključujući i psihološku, a preko novo ustanovljenog državnog tela tzv. „grupe za korodinaciju i saradnju“  koje se formiraju na teritoriji cele države tačnije po jedna takva grupa na području svakog osnovnog javnog tužilaštva.

U ovu grupu treba da budu uključeni obučeni specijalisti iz tužilaštva, policije i Centara za socijalni rad.

Od velikog značaja je angažman „grupe za koordinaciju i saradnju“ koji se sastoji iz praćena svakog indivudualnog slučaja nasilja koje nije pravosnažno okončano i predlaganja individualnog plana zaštite i podrške žrtvi nadležnom javnom tužilaštvu i vrste mera koje treba da preduzme za okončanje sudskih postupaka, bilo da je reč o parničnom ili krivičnom postupku koji su povedeni zbog porodičnog nasilja.

Zakonom je uredjeno pravo i obaveza policije da izriče hitne mere čije je trajanje ograničeno, a sve u cilju sprečavanja nastanka nasilja.

Hitnost u postupanju je obavezna, a nepostupanje nadležnih organa u rokovima dovodi do disciplinske odgovornosti svakog pojedinačno.

Takodje, na visokom državnom nivou obrazuje se Savet za suzbijanja nasilja u porodici koji je nadležan da prati primenu ovog propisa i radi na poboljšanju koordinacije svih učesnika u sistemu zaštite.

Pošto Zakon o sprečavanju nasilja u porodici nije još počeo da se primenjuje ne može se unapred znati koje su mu loše strane. Tek će njegova primena u praksi pokazati da li ih ima i da li je neophodno menjati ga.

Svakako ne treba zaboraviti i vredno je pomenuti činjenicu da je AP Vojvodina prva donela Strategiju za zaštitu od nasilja u porodici i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja (od 2008. do 2012.), a odmah i Program za zaštitu žena od nasilja u porodici i u partnerskim odnosima za period od 2014. do 2020. godine, na izradi kojih akata je učestovala široka grupa stručnjaka uključujući i pokrajinski ombudsman i nevladin sektor koji se mnogo više angažovao i bavio problemom nasilja u okviru porodice i partnerskih odnosa.

Zaključak

Zdravo je ono društvo u kojem se svaki njegov član oseća sigurno, bezbedno, korisno i slobodno, tačnije slobodno u onom obimu koji ne ugrožava slobodu drugih.

Cilj Republike Srbije mora biti izgradnja zdravog društva.

Ovo svakako podrazumeva posebnu zaštitu najslabijih članova društva, žena i dece.

Poželjno je postupati sa pozicija prevencije, a ne represije. Prevencija , pre svega, podrazumeva stvaranje svesti o postojanju pojedinih društvenih problema, ukazivanju na njih i usmeravanje ponašanja ljudi u pravcu poštovanja vrednosti jednog društva, kako bi se ovi problemi – društvene devijacije suzbili i smanjili.

Zato vrednosti društva moraju biti pažljivo promovisane i postavljene jer one čine temelje

svakog društva.

Ako je temelj loš sve će se urušiti. Naše društvo je već dugo u fazi urušavanja svih vrednosti pa je neophodno marljivo i složno raditi na njegovoj reparaciji.

Novi Sad, februar 2017. 

Darinka Provči