Geneza kraha srpskog zdravstva

Svetska medicina velikim koracima grabi u budućnost i dobija neslućene mogućnosti. Istovremeno zdravstvo u Srbiji tone u sve veći sunovrat i smanjuje obim i kvalitet zdravstvene zaštite stanovnika. Medicinsko osoblje napušta zemlju, od sve manje ostalih ljudi se očekuje sve veći rad, da bi se nadoknadio gubitak, a primanja su sve manja i isti su sve manje motivisani, te i oni spremaju odlazak. Nije daleko dan kada ćemo uvoziti zdravstvene radnike i to manje kvalitetne od onih koje smo oterali. Sve je veće opravdano nezadovoljstvo stanovništa ovakvim sistemom zdravstvene zaštite, gde ste obavezni da odvajate značajan novac od vaših prihoda, a da vam sistem garantuje sve manja prava, a da vas za to i ne pita. Ušli smo u začaran krug iz koga nema povratka i pitanje je dana kada će ovakav sistem zdravstvene zaštite i definitivno priznati poraz. Geneza kraha zdravstvene zaštite u Srbiji leži u neodrživom sistemu finansiranja. Sredstva koja svi mi odvajamo u vidu obaveznog doprinosa za zdravstvo i koja relano nisu mala, trebala bi da predstavljaju naše zdravstveno osiguranje, sa kojim mi možemo da raspolažemo i da nam ona garantuju sigurnost u slučaju potrebe za zdravstvenim uslugama, na nivou za koji smo opredelili sredstva. Međutim, ovaj doprinos ulazi u budžet, te država pretvara jednu delatnost neopravdano u budžetski i ako ona u suštini to nije. Zdravstvo plasira usluge za koje se odvajaju sredstva od stranovništva i finansijski gledano stvar je u potpunosti čista. Postoji usluga i postoji novac, te država nema potrebe da iz budžeta finansira ovaj sistem. Neopravdano prevođenje zdravstva u budžetske korisnike ima za cilj da se sredstva namenjena zdravstu uliju u državnu kasu, da se veliki deo tih sredstava nenamenski preusmeri (oko 50%), a da se ostatak vrati u zdravstvo,  ali ne direktno nego u Fond za zdravstvo, koji nebi trebao da bude ništa drugo do jedna od osiguravajućih kuća, a koji je neopravdno farorizovan i preglomazan, te on „pojede“ još oko 50% primljenog novca osiguranika. Tako dolazimo do zaključka da se od novca stanovništva odvojenog za zdravstu vraća svega oko 25%, a ostalo pod zabludom da je zdravstvo budžetsko i da ga država finansira bude uzeto od strane finansijera. Nema jednostavnijeg rešenja od toga da se Fond pretvori u državnu osiguravajuću kuću, ravnopravnu sa ostalim osiguravajućim kućama, te da se dokaže na tržištu. Stanovništvo bi moglo da bira koji nivo osiguranja i nivo usluge želi da plaća i naravno gde želi da se leči. Moraju biti izjednačene privatne i državne zdravstvene ustanove, što će stvoriti zdravu konkureniciju i bolji nivo usluge. Tako bi se stvorile nove mogućnosti zapošljavanja zdravstvenih radnika, dobra valorizacija njihovog rada, a stanovništvo bi imalo izbor, koliko želi i može da plaća, koliki nivo zdravstvene zaštite mu je trenutno neophodan i da li će svoje osiguranje ostvariti u državnoj ili privatnoj ustanovi, već prema tome ko garantuje kvalitetniju uslugu. Država bi iz budžeta trebala da finansira samo socijalno ugroženu kategoriju stanovništva i to sa osnovnim nivom usluge. Ovo naravno nije smislio autor ovog teksta, nego je to funkcionalan sistem finansiranja i organizacije zdravstvene zaštite u rezvijenim zemljama. Osnovni uslov za ostvarivanje reforme bio bi da se država odrekne zavlačenje ruke u džep stanovništva i zdravstva preko doprinosa za isto i zdravstvo ostavi da se samofinansira jer postoje osnovni postulati, a to je novac, korisnici i usluga.