Novi Sad, ul. Kraljevića Marka 3 info@centarnacionalnestrategije.org +381655371414

Analitički osvrt na aktuelne strategije

REFORMA PRAVOSUĐA – DILEME I PUTOKAZI

Rezime:

Za nama su dve neuspešne reforme pravosuđa. Iako je prošla reforma bila ubedljivo najveći promašaj, ova aktuelna u trenutnoj fazi i daje i ne daje nade da će se trajno i zauvek odstraniti uticaj izvršne vlasti i politike na pravosuđe, da će predmeti biti rešavani efikasno i nepristrasno, a da će građani uživati tretman korisnika usluga a ne vršioca vlasti. Od daljeg toka sprovođenja reforme, poštovanja rokova iz akcionih planova i kalendara izvršavanja obaveza zavisiće i dalja sudbina reforme i procena njene uspešnosti.

Ključne reči: „nezavisno pravosuđe“, „uticaj vlasti“, „korupcija“, „efikasnost pravosuđa“, „promena Ustava“, „finansiranje pravosuđa“, „EU kriterijumi“. 

Nacionalna strategija reforme pravosuđa 2013-2018, – zvaničan je naziv dokumenta zamišljenog da srpskom pravosuđu bude oslonac i ponudi rešenja u realizaciji posla koji je za svaku državnu administraciju prava noćna mora: izmeniti postojeći pravosudni sistem da bude bolji i efikasniji.

Zbog prirode zadatka koji nije moguće sprovesti ni brzo ni bezbolno, reforme pravosuđa uglavnom ne uspevaju ili uspevaju sa polovičnim efektima. Horizontalna i vertikalna reorganizacija, ubrzavanje vremenskog trajanja postupaka pred sudovima, iskorenjivanje korupcije, eliminisanje uticaja vlasti i politike uopšte, uspostavljanje stvarne i funkcionalne nezavisnosti sudstva, uvođenje i primena novih propisa, prenošenje nadležnosti delova postupaka u privatni sektor… izazovi su koji nose i ekonomske i socijalne implikacije. Zbog toga ne čudi da ni aktuelna reforma koja se sprovodi saglasno citiranom dokumentu ne daje očekivane, tačnije priželjkivane efekte.

Istorijat velikih reformi (iz bilo koje oblasti u bilo kojoj sredini) dokazuje da inovativne ideje pretočene u hrabra rešenja ne zažive uvek uspešno. Dobro zamišljeno u teoriji, često se u praksi ne pokaže uspešnim, a ponekad čak ni izvodljivim. Uz to, neka ponuđena nova rešenja ne samo da ne doprinose efikasnosti pravosuđa, već su toliko loša da ga i unazađuju. Sve dosadašnje reforme pravosuđa u Srbiji to su potvrdile.

Uzroci mogućeg neuspeha ili samo delimičnog uspeha su višestruki. Prepisana zakonska rešenja drugih zemalja vrlo često su prihvatljiva rešenja. Međutim, mehanizmi njihove primene u praksi  i često dodate izmene propisa ukazuju na dva najčešća uzroka sloma početnih ideja. To su: a) nedovoljna stručnost uz neiskustvo u praksi autora reformi b) direktna namera autora reformatorskog teksta da oslabi jedan deo pravosuđa uz favorizovanje drugog. Najbolji primer za to bilo je uvođenje javno beležničkog sistema. Štrajk advokata, izazvan mehanizmima primene ideje uvođenja javnih beležnika, prerastao je u otvoreni rat sa predstavnicima vlasti zaduženim za posao reforme.  Razlog: zamišljeni mehanizam primene oduzimao advokatima mogućnost da sastavljaju ugovore, testamente i druga dokumenta. U praksi, to je značilo da su advokati aktom države bili prisiljeni da se odreknu približno trećine ili čak polovine svojih prihoda. Očigledno da se nije radilo o nestručnosti autora reforme, već o svesnoj i ciljanoj nameri da se favorizuje jedna strana a drugoj umanje prihodi, pozicije i generalno, uticaj u pravosudnom sistemu.

Ovaj primer ujedno najbolje dokazuje istorijsku konstantu koju izvršna vlast često zanemaruje. Svaki pokušaj politizacije pravosuđa direktno mu šteti. Otupljuje mu oštricu i čini ga nesposobnijim.

Evropska unija definisala je svim državama kandidatima niz preporuka za reformu sudstva. Cilj je da se stvori sistem koji bi omogućio efikasnu primenu zakona, smanjio broj nerešenih predmeta i ojačao pravnu sigurnost građana. Pre svega, prva preporuka EU je: izgraditi nepristrasno i nezavisno pravosuđe, očišćeno od uticaja političke ili bilo koje druge interesne grupe. Za nezavisnost bilo kog sudije od ključne je važnosti način na koji je došao na svoju poziciju, – da li je to zbog ličnih sposobnosti ili zbog uticaja nekih drugih ljudi. Takođe, EU u oblasti pravosuđa akcenat stavlja i na ulazak u pravosudnu profesiju i upravljanje karijerama sudija i javnih tužilaca. Određeni su jasni kriterijumi za njihov izbor, koji moraju biti objektivni i transparentni. Isti je slučaj i sa napredovanjem u službi. Konačno, EU veliku pažnju poklanja i jačanju sistema stručnog usavršavanja, u cilju jačanja profesionalnosti u pravosuđu. Traži se unapređenje obrazovnih planova i programa, kao i uspostavljanje Pravosudne akademije koja će obučavati buduće pravosudne kadrove, osposobljavati buduće sudije i javne tužioce, kao i osiguravati njihovo stalno usavršavanje.

Vlada je  u tom smislu načinila prvi korak. Osnovala je Pravosudnu akademiju, najavljenu  kao instituciju zaduženu za početnu i trajnu obuku sudija i tužilaca u svim oblastima prava.

Međutim, da li je baš tako?

Kvalitet bilo kog pravosuđa prvenstveno se ocenjuje kroz prizmu nezavisnosti sudske od izvršne i zakonodavne vlasti, kao preduslova za samostalno odlučivanje. Srbija, na žalost, očigledno pati od sindroma upliva politike u pravosuđe i uticaja vlasti na nezavisnost sudstva. Naše pravosuđe obolelo je odavno od hroničnih tegoba koje ni jedna prethodna vlast nije bila spremna da promeni.

Mehanizmi kontrole i disciplinovanja pravosuđa od strane vlasti su precizni i efikasni. Visoki savet sudstva (VSS) i Državno veće tužilaca (DVT) su organi zamišljeni da obezbede nezavisnost pravosuđa, kroz mehanizam prividne nepristrasnosti izbora na funkciju. Na žalost, u Srbiji je biti sudija ili javni tužilac oduvek imalo političku notu. Nezavisnost sudstva i samostalnost tužilaštva samo su ideali kojima se deklarativno teži ali nikada nisu dostignuti usled uticaja izvršne i zakonodavne vlasti na izbor sudija i tužilaca.

Visoki savet sudstva bira sudije, ali članovi ovog tela su i ministar pravde i predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu. Naš sistem izbora sudija, a naročito javnih tužilaca isključuje mogućnost nepristrasne i politički neutralne procedure zbog čega tužilac ne može imati snagu i spremnost da vodi postupak protiv onih koji odlučuju o njegovoj profesionalnoj budućnosti. Ustavni sud je poseban primer, jer 10 od 15 sudija biraju političari, a samo pet bira pravosuđe. U proceduri reizbora sudija nije postojao pouzdan sistem koji će prepoznati koje su to sudije koje nisu dobre i koje su korumpirane. Otkloniti ove mehanizme je prvi izazov, koji ne može lako da se uredi samo jednim zakonom.

EU je u tom smislu ponudila zemljama kandidatima jasne kriterijume za ovu vrstu provere i evaluaciju, od transparentnosti procedura do jasno merljivih rezultata. I sudije i tužioci smatraju da najviša pravosudna tela, koja odlučuju o izboru i razrešenju sudija i tužilaca, vrednuju njihov rad, a uskoro će raspolagati i pravosudnim budžetom, moraju da imaju svoj integritet.

U nameri da pokaže rešenost, vlada je nedavno usvojila „Drugi revidirani Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina EU“. Taj dokument predstavlja plan usaglašavanja zakonodavnog i institucionalnog okvira sa pravnim tekovinama EU. Hoće li ova mišljenja i smernice biti ugrađene u zakone kojima ćemo urediti buduće funkcionisanje sudstva, nove anti korupcijske i druge relevantne propise, i u kojoj meri, te da li će zaista biti i primenjeni, ostaje da se vidi.  Ukoliko zaista želi da omogući nezavisnost sudstva, Srbiju očekuje neminovno promena Ustava, koja bi obezbedila odsustvo upliva politike.

Međutim, politika uvek pronalazi put da izvrši uticaj na pravosuđe. Pravosudna akademija, kojom se vlast diči kao prvim ispunjenim uslovom u reformi pravosuđa, već je prepoznata kao institucionalizovani uticaj izvršne i zakonodavne vlasti na izbor sudija. Radi se o procesu selekcije polaznika Pravosudne akademije, tri godine pre nego što budu izabrani za sudije i tužioce (najčešće iz redova sudijskih saradnika). Onaj koji je selektirao polaznike Pravosudne akademije u jednom postupku koji nije bio javan, taj je u stvari izvršio izbor tužilaca i sudija za tri godine. Tako je predviđeno važećim zakonom, dakle nije protivzakonito, ali očigledno omogućava uticaj politike kroz proizvoljnu selekciju.

Stoga se stiče utisak da deklaratorno zalaganje vlasti za nezavisnost pravosuđa nije izjednačeno sa stvarnom političkom voljom da se takav cilj ostvari. Gubitak višedecenijske  mogućnosti da utiče na pravosuđe ni jednoj vlasti nije lako prihvatljiva.

Kada se tome doda nezaobilazna i sveprisutna  tema korupcije u srpskom pravosuđu, tek tada može jasnije da se sagleda koliko je težak zadatak sprovesti reforme u život. Korupcija je takođe višedecenijska tekovina, negovana, razrađivana i u praksi doterivana gotovo do perfekcije. Zahvata sve nivoe pravosuđa – od radnika u pisarnicama i činovnika koji trguju informacijama kako glasi tek doneta odluka, pa do visokih instanci i medijski propraćenih slučajeva. Neefikasnost pravosuđa je nezaobilazno vezana za nedostatak institucionalne pretpostavke za ozbiljno suočavanje sa korupcijom u sudovima i tužilaštvima.

Svetska banka je sačinila funkcionalnu analizu srpskog pravosuđa, koja pokazuje da je svega sedam odsto uticaja na sudije došlo od strane izvršne ili zakonodavne vlasti, dok sve ostalo potpada pod uticaje kojima su sudije izložene od strane njihovih kolega, prijatelja, komšija, rodbine, advokata, predsednika suda i sudija viših sudova. Prirodno, onih sedam procenata se odnosi na najveće, najznačajnije i politički relevantne predmete. Za razliku od Svetske banke, žitelji Srbije i akteri u pravosuđu misle drugačije. Zabrinjavajući su rezultati ankete koji govore da 30 odsto sudija smatra da u pravosuđu postoji korupcija, 35 odsto tužilaca i 65 odsto advokata misli isto, a čak 80 odsto građana je uvereno u to. I dalje prevladava dominantan utisak da je pravosudni sistem više vršilac vlasti nego što je pružalac usluge građanima.

Uz nezavisnost sudstva, EU je među prioritetne ciljeve postavila i efikasno pravosuđe. Tu se pre svega misli na dužinu trajanja postupaka. Podaci govore da je prosečan broj rešenih predmeta za godinu dana u Srbiji bio 350 predmeta po sudiji, dok je evropski prosek 840 predmeta po sudiji. Cilj reforme mora biti dostizanje odgovarajućeg nivoa trajanja sudskih postupaka kako Srbija ne bi imala veliki broj predmeta gde postupci traju duže od pet godina ili čak duže od deset godina. U tom smislu, neophodno je da se postigne standard suđenja u razumnom roku i ujednačena sudska praksa kako bi građani i privreda imali pravnu predvidljivost.

Indikativan je podatak da se u SAD oko 85 procenata sporova završava pre nego što dospeju do sudnice. Medijacija – veština pregovaranja do postizanja poravnanja, kao i specijalizovane arbitraže (npr. trgovinske) u mnogome doprinose smanjenju broja sudskih predmeta. Takođe, uz javne beležnike (koji su sudove rasteretili overa dokumenata) ogroman broj izvršnih postupaka sud je ustupio Javnim izvršiteljima (do nedavno zvanim privatni izvršitelji). Sva ova rešenja upravljena su na smanjenje broja predmeta pred sudovima. No, uprkos ovim merama, u Srbiji i dalje oko 95 odsto spornih odnosa završi pred sudom. Kultura pregovaranja i postizanja kompromisa nije zaživela među građanima. 

Koja su moguća rešenja i kakve okvire za reformu je predvidela Vlada? Na nedavno održanom skupu posvećenom reformi pravosuđa, pomoćnik ministra pravde saopštio je zaključke na tu temu, među kojima su:  

  • potreba da se pojača međuresorna saradnja organa državne uprave,
  • da za pravosuđe možemo reći da je „servis za vršenje vlasti„,
  • da je neophodna bolja raspodela resursa prema utvrđenim kriterijumima i nivoima,
  • da je potrebno obezbediti inkluzivno donošenje zakona,
  • IKT povezivanje institucija,
  • ujednačavanje sudkse prakse, i
  • funkcionalno i postepeno sprovoditi reformu i promene.

Programe i planove Vlade, donete u vidu Nacionalne strategije i Akcionih planova, EU će posmatrati kritički, kako sa aspekta funkcije (krajnjeg efekta) tako i sa aspekta rokova za ispunjenost. Srbija već kasni u kalendaru realizacije planova, što svakako ne doprinosi stvaranju slike o Srbiji kao zemlji čvrsto rešenoj da zaista uspostavi evropske standarde. Otvaranje poglavlja 23. i 24. u pristupnim pregovorima svakako će dati novi zamah reformi pravosuđa. Poglavlje 23 pokriva pitanja kao što su pravosuđe, osnovna ljudska i manjinska prava, ženska prava, ravnopravnost polova, borba protiv korupcije… odnosno teme sa kojima sva društva, pa i srpsko, imaju ozbiljne izazove u poslednjih nekoliko decenija.

U tom smislu, nezavisnost sudstva svakako je među prioritetima. Izmene Ustava su od svih instanci i svih aktera prepoznate kao neophodne, uz napomenu da ih treba sprovesti što hitnije. Predstavnik Misije OEBS-a u Srbiji, nedavno je rekao da cilj izmene Ustava treba da bude otklanjanje svakog mogućeg uticaja vlasti na pravosuđe, ukazujući da je nezavisnost sudstva ključno za garantovanje prava na pravičnost. Istom prilikom, u sličnom tonu, podršku reformskom procesu dao je i šef Kancelarije Saveta Evrope u Srbiji.

Jačanje seta anti korupcijskih propisa neophodan je i neodvojivi deo zamišljenih izmena. Pri tom je od izuzetne važnosti da sve rubne oblasti budu sistemski pokrivene odgovarajućom legislativom – npr. Zakon o prekršajima (onemogućiti političarima brzo zastarevanje prekršaja i male novčane kazne u slučaju izbegavanja obaveza prijavljivanja imovine, funkcija, povezanih lica i sl.), Zakon o poreklu imovine, pranju novca itd…Uz to, veoma je važno jačati kapacitete nezavisnih institucija kao što su Zaštitnik građana, ali i Agencije za borbu protiv korupcije, u smislu da se preporuke ovih institucija ne samo čuju već i sprovode.

Kao važni i životno vezani elementi pojavljuju se i pitanja finansiranja pravosuđa, ali i pitanje stručne pripreme budućih kadrova. Indikativno je da se nastavni plan na Pravom fakultetu nije bitno promenio u poslednjih 25 godina, dok se u razvijenim zemljama način rešavanja sporova dramatično promenio.

Kako pravda nikad nije bila jeftina, očigledno je da reforma mora da se suoči sa jednim od najvećih problema – novcem, koga će u reformi pravosuđa biti sve manje. Prepoznati potrebu da se pravosuđe finansijski ojača ključna je stvar. Vlada je 28. novembra 2016. uspela da zaključi finansijski ugovor sa Evropskom Investicionom Bankom za unapređenje objekata pravosudnih organa u iznosu od 26 miliona evra. Ugovorom „Unapređenje objekata pravosudnih organa B“ Republici Srbiji odobren iznos od 26 miliona evra, sa periodom otplate od 25 godina, u koji je uključen period počeka u trajanju od pet godina sa mogućnošću izbora fiksne ili varijabilne kamatne stope prilikom svakog povlačenja tranše kredita.

                                                                                                   Autor: Laslo Dubajić, advokat

POLOŽAJ ŽENA I STANJE ŽENSKIH PRAVA U SRBIJI
Žene, a posebno deca, su najranjiviji članovi društva s najmanjim uticajem u društvu, bez  jakih mehanizama  za delovanje, s najvećim procentom stradanja naročito u konfliktnim vremenima. Zato država mora stvoriti mnogo bolje i efikasnije mehanizme kojim bi štitila njihov interes i poboljšala položaj u društvu.
 
 Uvod
Veliki nemački pesnik, filozof i humanista Johan V.  Gete, u razgovoru sa svojim prijateljem i sekretarom J.P. Ekermanom, jedno je prilikom rekao: ..“.. Nije dobro da je čovek sam, a naročito ne treba da radi sam..“,..“u osnovi mi, smo svi kolektivna bića ma kako da se postavimo. Jer kako je malo to što imamo i što nazivamo svojim vlasništvom u najčistijem smislu! Mi svi moramo da primamo i učimo , kako od onih koji su bili pre nas tako i od onih koji su s nama. Čak ni najveći genije ne bi daleko došao kada bi hteo da stvori sve sopstvenom snagom..“
U tom smislu današnji položaj i uloga žene u savremenom evropskom društvu, kao i kod nas na Zapadnom Balkanu, produkt je viševekovne borbe i ogromne lične energije koju su pojedinci i pojedinke predale i utkale u kolektivno biće da bi ostvarili projektovani cilj.
Cilj je jednakost.
Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena ( Ujedinjene nacije, CEDAW 1979.)
Prvi put u istoriji ljudskog društva medjunarodna zajednica je,  kroz organizaciju Ujedinjenih nacija na Generalnoj Skupštini održanoj decembra 1979. godine, donela Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW), smatrajući da je potrebno i neophodno dodatno regulisati i obavezati Države članice da udvostruče snage radi ostvarivanja ženske ravnopravnosti.
Navodeći načine i mehanizme koji se preporučuju za eliminaciju dikriminatorskog položaja žena ukazuju na sam izvor nejednakosti : društvene i kulturne običaje, porodično vaspitanje i predrasude koje su iz njih proistekle.
Osnove delovanja vide, pre svega, u suštinskoj promeni ova četiri elementarna izvora i rasadnika diskiriminacije.
„Države članice preduzimaju sve podesne mere:
 (a) radi izmene društvenih i kulturnih običaj a u pogledu ponašanja muškaraca i žena da bi se otklonile predrasude, kao i uobičajena i svaka druga praksa zasnovana na shvatanju o inferironosti ili superiornosti jednog ili drugog pola ili tradicionalnoj ulozi muškaraca, odnosno žena;
(b) da porodično vaspitanje obuhvati i pravilno shvatanje materinstva kao društvene funkcije i priznanje zajedničke odgovornosti muškaraca i žena u podizanju i razvoju dece, podrazumevajući da se u svim slučajevima mora, pre svega, voditi računa o interesima deteta.“ (Član 5 Konvencije)
Prošlo je zamalo tri decenije od usvajanja Konvencije UN o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena kao i njene ratifikacije od strane bivše SFRJ, a da naša država nije skoro ništa značajnije činila u  pravcu promene položaja žena u društvu.
Jedan od pokazatelja je i zaključni komentar  u Izveštaju od 2007. godine sačinjen od strane Komiteta UN za praćenje i kontrolu primene CEDAW-a , kojim se ocenjuje aktivnost Republike Srbije na primeni ove Konvencij. U njemu se pozdravlja napor države u izmeni ključnih zakona i formiranje institucionalnih mehanizama za uspostavljanje rodne ravnopravnosti, ali se izražava i zabrinutost što država Srbija ne primenjuje Konvenciju u punom smislu što ukazuje na to da njoj eliminacija diskriminacije i rodna ravnopravnost nisu prioritet. Do tog momenta Republika Srbija nije donela ni Zakon o rodnoj ravnopravnosti.
Dve godine nakon ovog izveštaja Republika Srbija, pored Zakona o rodnoj ravnopravnosti, donosi i Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapredjenje rodne ravnopravnosti (2009), a odmah potom i Akcioni plan za sprovodjenje te strategije za period od 2010 do 2015.
Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i unapredjenje rodne ravnopravnosti (Republika Srbija 2009.) 1#
            Nacionalnom strategijom i Akcionim planom targetirana su četiri zadatka koja bi trebala biti ispunjena do kraja 2015. godine :
  • Promovisanje ravnopravnosti medju polovima i veća prava žena (ekonomska nejednakost da se prepolovi do 2015.)
  • Povećanje zastupljenosti žena na svim nivoima političkog odlučivanja na kvotu od najmanje 30% ( isto do 2015.)
  • Stvaranje sistemskih pretpostavki za ostvarivanje rodne ravnopravnosti (donošenje nacionalnih akcionih planova jer taj cilj nije bio realizovan do 2008.)
  • I poslednje, ali ne manje važno, da se razvije sistem zaštite žena žrtava nasilja i sistem prevencije nasilja nad ženama (sa projektovanim rokom do 2015.)
Prema statistikama državnog zavoda ( podaci iz decembra 2009. godine), u odnosu na ukupan broj stanovnika (teritorija uže Srbije i Ap Vojvodine) 51,36 % populacije čine žene.
Njihova zastupljenost u javnom životu je stoga još uvek nesrazmerno mala jer iako je propisima predvidjena kvota od najmanje 30% nakon parlamentarnih izbora u maju 2008. godine zastupljenost u najvažnijoj državnoj instituciji – skupštini je bila svega 22,4%. Situacija se popravila nakon parlamentarnih izbora sprovedenih 2014. kada je učešće žena u Narodnoj skupštini povećano na 33%. No, ustaljena i nesretna praksa je da se nakon sprovedenih izbora broj žena u skupštinskoj vlasti smanjuje ako dodje do promene nositeljke mandata jer nije predvidjena zakonska obaveza da na to mesto dodje sledeća po redu žena koja je bila na izbornoj listi.
Ekonomska nejednakost je još očiglednija jer prema podacima iz 2011.godine u odnosu na ukupan broj stanovnika samo je jedna trećina žena ekonomski aktivna za razliku od muškaraca od kojih je jedna polovina ekonomski aktivna.
____________________
1# Republika Srbija je donela i novu Nacionalnu strategiju za rodnu ravnopravnost za period od 2016-2020
U periodu od 2010. do  2014. godine primetno opada broj zaposlenih žena u odnosu na zaposlene muškarce ( razmera 1:2).
Dakle, ekonomska nejednakost se ni u kom slučaju nije prepolovila, kako je AP za sprovodjenje strategije proklamovano i za čim se težilo. Teret i posledice, još uvek aktuelne, svetske ekonomske krize u najvećem delu snose upravo žene.
Poslednji zadatak zacrtan Akcionim planom koji je, čini se, bio najzahtevniji, da se razvije sistem zaštite žena koje su žrtave nasilja kao i prevencija nasilja nad ženama nije sveobuhvatno i sistemski rešavan pa stoga nije imao pozitivne rezultate ni do kraja zacrtanog perioda.
Treba napomenuti da je Republika Srbija donela i Strategiju spečavanja i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima (2011- 2015).
Ona se bazira na nekoliko medjunarodnih dokumenata, koje je usvojila I ratifikovala Narodna skupština R. Srbije (odnosno pre nje skupština bivše SFRJ), od koji su najvažniji: UN deklaracija o ljudskim pravima (1948), CEDAW (1979), Deklaracija UN o eliminisanju nasilja nad ženama (1993), Konvencija UN o pravima deteta (1989), Pekinška deklaracija I Platforma za akciju (1995), kao I nekoliko preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope donetih u cilju sprečavanja I suzbijanja nasilja u porodici I partnerskim odnosima.
Nacionalna strategija sprečavanja i suzbijanja nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima (Republika Srbija 2011-2015)
Tvorci ovog važnog državno strateškog dokumenta navode da je Strategija..” inicijalni i usmeravajući dokument od primarne važnosti za izgradnju sveobuhvatnog i kvalitetnog sistema za sprečavanje I suzbijanje nasilja nad ženama I žaštite žrtava..”..
U tom sistemu važnu ulogu imaju: Centar za socijalni rad, Ministarstvo unutrašnjih poslova I pravosudje. Njihova sprega I medjusobna komunikacija treba da bude kontinuirana I sinhrona, ali na žalost to često nije slučaj.
No, pre iznošenja suštinske kritike postojećeg sistema valjalo bi se vratiti u nedaleku prošlost.
Naime, pre donošenja Porodičnog zakona (2005. godine) zakonodavac nije uopšte prepoznavao , a rekla bih ni priznavao, postojanje nasilja u porodici I partnerskim odnosima. Takvo nasilje je bilo skriveno, prećutkivano,  nepriznavano I zataškavano.
Porodični zakon, kroz član 197. st. 1,  definiše pojam i čin porodičnog nasilja videći ga kao svaku radnju fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog zlostavljanja odnosno ono ponašanje koje ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo jednog člana porodice od strane drugog člana. Pod nasilje podpada i svako vredjanje, drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.
Zakonom je ujedno regulisan i poseban postupak radi zaštite od porodičnog nasilja i naložena je hitnost postupanja, a predvidjene su i mere zaštite od nasilja koje se izriču u postupku.
Mere zaštite od nasilja imaju najviše smisla i efekatne su  dok nasilje nije poprimilo teže oblike ili u tzv. fazi primirja. Njihova suština je u privremenom ograničavanju slobode kretanja i boravka počinioca nasilja odnosno nasilnika.
Svaki učesnik u državnom sistemu zaštite žrtve kao i suzbijanja i sprečavanja nasilja nad ženama ima tačno propisan protokol o postupanju i prošao je obaveznu profesionalnu i stručnu obuku.
No, u praksi se javljaju konkretni problemi koji nastaju bez obzira na pozitivno pravnu regulativu.
Najčešće dolazi do nesuglasica kada jedan od učesnika ne poštuje protokol o postupanju, nalazeći izgovor da radnje,  koje  mu nalaže protokol, nisu obavezne pa se protokola ne drži i ne poštuje ga.
Takodje, često jedan od učesnika smatra da odredjena vrsta postupanja ne spada u njegovu nadležnost i upućuje potencijalnu žrtvu na drugi držani organ koji je, takodje, učesnik u postavljenom sistemu zaštite i suzbijanja nasilja.
Pošto je zakonodavac izostavio sankciju za državne organe, koji su učesnici u ovom sistemu zbog nepostupanja, oni sami odlučuju u svakom pojedinom slučaju da li će se držati protokola ili ne.
U ovakvim situacijama najteže posledice snosi žrtva nasilja jer se teži slučaj nasilja najčešće usled toga i desi. On, nažalost, po pravilu  ima smrtni ishod.
Dakle, učesnici u sistemu zaštite i suzbijanja nasilja moraju da reaguju složno i sinhrono, da poštuju propisane protokole da bi se zaista sprečilo ili bar suzbilo nasilje u porodici i partnerskim odnosima.
Takodje, od izuzetne je važnosti i neophodno je sprovoditi, pod okriljem države, adekvatnu medijsku akciju koja pre svega podiže svest cele društvene zajednice tako što iznosi i popularizuje činjenicu da nasilje u porodici nije ni privatna stvar jedne porodice niti je društveno prihvatljiva, a posebno da niko ne može pod okriljem prava na privatnost porodičnog života nekažnjeno vršiti krivična dela pogotovo ne ona sa elementima nasilja.
Porodično i partnersko nasilje mora postati zajednički problem koji se tiče celokupne društvene zajednice da bi sistemska zaštita dala pozitivan učinak i vidno smanjila ovu tešku društvenu devijaciju.
Očigledno su identične kritike i zapažanja zakonodavni organi Republike Srbije uzeli u obzir prilikom donošenja prvog specijalnog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici (decembar 2016) čija je primena predvidjena od 1.juna 2017. godine.
Smatram da je donošenje ovog zakona istorijski čin i civilizacijski pomak načinjen od strane zakonodavnih organa Republike Srbije u borbi za zaštitu žrtava nasilja.
Nemajući dovoljno prostora, zbog širine teme, kratko se osvrćem na zakonske novine odnosno nova zakonska rešenja.
Zakon koristi  termin „žrtva“, a ne „oštećeni“; žrtvi priznaje pravo na besplatnu pravnu pomoć i daje svaku moguću podršku uključujući i psihološku, a preko novo ustanovljenog državnog tela tzv. „grupe za korodinaciju i saradnju“  koje se formiraju na teritoriji cele države tačnije po jedna takva grupa na području svakog osnovnog javnog tužilaštva.
U ovu grupu treba da budu uključeni obučeni specijalisti iz tužilaštva, policije i Centara za socijalni rad.
Od velikog značaja je angažman „grupe za koordinaciju i saradnju“ koji se sastoji iz praćena svakog indivudualnog slučaja nasilja koje nije pravosnažno okončano i predlaganja individualnog plana zaštite i podrške žrtvi nadležnom javnom tužilaštvu i vrste mera koje treba da preduzme za okončanje sudskih postupaka, bilo da je reč o parničnom ili krivičnom postupku koji su povedeni zbog porodičnog nasilja.
Zakonom je uredjeno pravo i obaveza policije da izriče hitne mere čije je trajanje ograničeno, a sve u cilju sprečavanja nastanka nasilja.
Hitnost u postupanju je obavezna, a nepostupanje nadležnih organa u rokovima dovodi do disciplinske odgovornosti svakog pojedinačno.
Takodje, na visokom državnom nivou obrazuje se Savet za suzbijanja nasilja u porodici koji je nadležan da prati primenu ovog propisa i radi na poboljšanju koordinacije svih učesnika u sistemu zaštite.
Pošto Zakon o sprečavanju nasilja u porodici nije još počeo da se primenjuje ne može se unapred znati koje su mu loše strane. Tek će njegova primena u praksi pokazati da li ih ima i da li je neophodno menjati ga.
Svakako ne treba zaboraviti i vredno je pomenuti činjenicu da je AP Vojvodina prva donela Strategiju za zaštitu od nasilja u porodici i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja (od 2008. do 2012.), a odmah i Program za zaštitu žena od nasilja u porodici i u partnerskim odnosima za period od 2014. do 2020. godine, na izradi kojih akata je učestovala široka grupa stručnjaka uključujući i pokrajinski ombudsman i nevladin sektor koji se mnogo više angažovao i bavio problemom nasilja u okviru porodice i partnerskih odnosa.
Zaključak
Zdravo je ono društvo u kojem se svaki njegov član oseća sigurno, bezbedno, korisno i slobodno, tačnije slobodno u onom obimu koji ne ugrožava slobodu drugih.
Cilj Republike Srbije mora biti izgradnja zdravog društva.
Ovo svakako podrazumeva posebnu zaštitu najslabijih članova društva, žena i dece.
Poželjno je postupati sa pozicija prevencije, a ne represije. Prevencija , pre svega, podrazumeva stvaranje svesti o postojanju pojedinih društvenih problema, ukazivanju na njih i usmeravanje ponašanja ljudi u pravcu poštovanja vrednosti jednog društva, kako bi se ovi problemi – društvene devijacije suzbili i smanjili.
Zato vrednosti društva moraju biti pažljivo promovisane i postavljene jer one čine temelje
svakog društva.
Ako je temelj loš sve će se urušiti. Naše društvo je već dugo u fazi urušavanja svih vrednosti pa je neophodno marljivo i složno raditi na njegovoj reparaciji.
Novi Sad, februar 2017.
Darinka Provči
EnglishSerbian